Zvoni telefon. S druge strane Dragi:
- Jes' vidio njuze?
- Nisam.
- E pa, opet smo na trećem mjestu. Ekipa na Kiti nabila preko 13 i po.
- U jebemti – krenulo ih, a? Smijeh.
Veli zvao je Alana koji je trenutno na zahtijevnim treninzima krečenja vlastitog životnog prostora:
- Jel, za koliko se možeš spakirat za Rakovicu?
- Zašto, što je bilo? (u glavi mu je sigurno bljesnulo da se našao prolaz do „Podzemnih Plitvica“ bez ronjenja i one kilometraže kroz bespuća Panjkove. Onda je pod broj 2 da se nije nekom nešto slučajno dogodilo.)
I onda mu reče što je bilo. Opet smijeh.
Neka je. Nema predaje.
Na stranicama Sv. Mihovila, Teo i ekipa pozdravljaju sve, a nas posebno. Vele – letvica je na novoj visini.
Neka je. Nema predaje.

Jedino Sanader tvrdi da se sve znalo. Ali on je ionako nebitan lik u ovim pričama. Za koju godinu svi će ga zaboraviti. A dužine i dubine KG, Lukine, Panjkove... teško da hoće.
Dok je takvih ekipa.
Palac, - ma što palac – palčina gore, vidimo se na pivi u Biogradu!